PEPELJUGA

Oboljela zena nekog bogatog covjeka pa kad je osjetila da joj se priblizava smrt, pozvala svoju jedinicu kcer postelji te joj rekla:
- Drago dijete, budi cedna i dobra pa ce ti uvijek dobro biti; ja cu s neba gledati na tebe i bit cu uza te.
To rekavsi, zaklopila mati oci i umrla. Djevojka svaki dan isla na majcin grob i plakala, bila cedna i dobra. Kad je dosla zima, pokrije snijeg bjelom plahticom majcin grob, pa kad ju je u proljece sunce opet skinulo, ozenio se otac drugom zenom. Druga je zena dovela u kucu dvije kceri, naoko lijepe i bijele, ali ruzne i crne u srcu. Dodje mucno vrijeme za pastorku.
- Zar ce ova glupa guska sjediti s nama u sobi! Ko hoce hljeb jesti treba da ga zasluzi; van sa sluzavkom! - navale sestre, uzmu joj njezine lijepe haljine, obuku joj stari sivi haljetak i dadnu joj drvene cipele.
- Gle ohole knjeginje kako se dotjerala! - rugale joj se one pa je u kuhinju otjerale.
U kuhinji je morala od jutra do mraka raditi teske poslove: rano u zoru ustajati, vodu nositi, vatru lozit, kuhati i prati. Osim toga, polusestre joj zadavale svakojakih jada, izrugivale je, sipale bi grasak i lecu u pepeo, a njoj valjalo sjediti i trijebiti. Kad bi uvecer klonula od rada, morala bi leci u pepeo kraj ognjista jer nije imala postelje. Kako je zbog toga uvijek bila prasnjava i prljava, nazvase je Pepeljugom. Jednoga se dana otac spremase na sajam; zapita obje pastorke sta da im donese.
- Lijepih haljina - odgovori jedna,
- Bisera i dragog kamenja - rece druga.
- A sta ces ti, Pepeljugo? - zapita otac.
- Otkinite, oce, prvu grancicu sto vam dodirne sesir kad se budete vracali; nju mi donesite. Otac kupi objema pastorkama lijepe haljine, bisera i dragog kamenja, a kad je vracajuci se kuci jahao kroz sumarak, okrzne ga ljeskova grancica i zbaci mu sesir. On otkine grancicu i ponese je sa sobom. Kad je stigao kuci, dade pastorkama sta su zazeljele, a Pepeljugi ljeskovu grancicu, a pri tom je toliko plakala da ju je suzama zalila. Grancica je rasla i u lijepo se drvce razrasla. Pepeljuga je svaki dan triput isla na grob, plakala i molila, i svaki bi put sjela bijela pticica na drvce, pa kad bi imala kakvu zelju, dobacila bi joj pticica bas ono sto je Pepeljuga upravo zeljela.
Jednog dana kralj priredi svecanost i na nju bjehu pozvane sve najljepse djevojke kraljevstva: trebalo je da njegov sin izabere zarucnicu. Kad su obje sestre cule da ce i one ondje biti , vrlo se obraduju, pozovu Pepeljugu i narede joj:
- Pocesljaj nas, ocisti nam cipele i pricvrsti kopce; mi cemo u kraljevske dvore na svecanost.
Pepeljuga poslusa; gorko je plakala: i ona bi rado na ples pa stoga zamoli macehu da je pusti.
- Cujes li, Pepeljugo, kako ces na svecanost tako prasnjava i prljava? nemas ni haljine ni cipela, a htjela bi plesati!
Ali kako je Pepeljuga stalno molila, pristade maceha i rece:
- Evo sam ti sasula u pepeo zdjelu lece, pa ako je za dva sata otrijebis, mozes s nama zajedno.
Djevojka izidje na zadnja vrata u vrt i vikne:
- Oj, vi pitome golubice, vi grlice i sve pticice pod nebom, dodjite i pomozite mi trijebit: Dobre u loncic Lose u zelucic!
Nato kroz kuhinjski prozor doletjese dvije bijele golubice, pa grlice i napokon doleprsase sve pticice pod nebom te se skupise oko pepela. Golubice klimahu glavama i kljucahu: kljuc, kljuc, kljuc– a nato i druge pocnu: kljuc, kljuc, kljuc, — te sva dobra zrnasca otrijebe u zdjelu. Nije prosao ni cio sat, a one vec bile gotove pa odletjele. Djevojka odnese zdjelu macehi; sva radosna misljase da ce smjesta na svecanost. No maceha se usprotivi:
- Ne, Pepeljugo; nemas haljine i ne znas plesati; samo ce te ismijavati.
Kad je djevojka stala plakati,opet ce maceha:
- Ako mi otrijebis iz pepela dvije pune zdjele lece za jedan sat, onda mozes ici. - A u sebi pomisli: “To nece moci nikako.”
Kad je maceha sasula dvije zdjele lece u pepeo,izidje djevojka na straznja vrata u vrt i zovne:
- Oj, vi pitome golubice, vi grlice i sve pticice pod nebom, dodjite i pomozite mi trijebiti: Dobre u loncic Lose u zelucic!
Nato kroz kuhinjski prozor doletjese dvije bijele golubice, zatim grlice i, napokon doleprsase sve pticice pod nebom te se skupise oko pepela. Golubice klimahu glavama i kljucahu: - kljuc, kljuc, kljuc - a nato i druge pocnu: kljuc, kljuc, kljuc - te sva dobra zrna otrijebe u zdjelu. Prije nego sto je proslo pola sata, bile one gotove pa odletjele. Djevojka odnese zdjelu macehi: mislila je sva radosna da ce smjeti na svecanost. No maceha se usprotivi:
- Nista ti ne pomaze: neces s nama jer nemas haljine i neznas plesati; mi bi smo se tebe morale stidjeti. - Okrene joj ledja i pohiti sa svojim gizdavim kcerima na svecanost.
Kad nikoga vise ne bijase kod kuce, otidje Pepeljuga na grob svoje majke pod ljeskovo drvo i vikne: Milo drvce, stresi grane: Zlato, srebro saspi na me!
Nato joj ptica baci zlatnu i srebrnu odjecu te svilom i srebrom izvezene cipele. Pepeljuga brze-bolje obuce odjecu i podje na svjecanost. Njezine je polusestre i maceha ne prepoznase, vec misljahu da je neka kraljevska kci - tako bijase lijepa, tako u zlato odjevena. Na Pepeljugu i ne pomisljaju, uvjerene da sjedi kod kuce sva prljava i da trijebi lecu iz pepela. Kraljevic joj pridje, uzme je za ruku i stane plesati i to samo s njom; nikako je ne pustase iz ruke, a kad bi tkogod dosao po nju, rekao bi:
- Ovo je moja plesacica.
Pepeljuga plesase do veceri, a onda podje kuci. No kraljevic htjede znati cija je lijepa djevojka te joj rece:
- Hocu da te pratim.
No ona mu pobjegne i sakrije se u golubinjak. Kraljevic je, medjutim, cekao dok nije dosao otac; njemu kaza da je u golubnjak usla neka neznana djevojka. Stari pomisli da nije mozda, Pepeljuga, pa kad mu donesose sjekiru i trnokop, razbi golubinjak, ali nikoga ne nadje. Udjose u kucu, a kad tamo: Pepeljuga u svome prljavom haljetku lezi sva u pepelu kraj mutne petrolejke.
Pepeljuga je, naime, brze skocila otraga iz golubinjaka i otrcala ljeskovu drvcetu; tu je svukla i na grob stavila lijepu odjecu koju je ptica opet odnijela, a onda je u svom sivom haljetku sjela kraj pepela.
Kad se drugi dan svecanost nastavila i roditelji vec s djevojkama otisli, ode i pepeljuga ljeskovu drvcetu te progovori: Milo drvce, stresi grane: Zlato, srebro saspi na me!
Ptica joj baci odjecu jos gizdaviju od prijasnje, pa kad je u njoj banula na svecanost, sve se zadivi njezinoj ljepoti. Kraljevic je cekao dokle god nije dosla; uzeo je za ruku i plesao samo s njom. Kad bi drugi htjeli s njom plesati, rekao bi: -Ovo je moja plesacica.
Predvecer se Pepeljuga spremi kuci, kraljevic podje za njom da vidi u koju ce kucu. No ona mu pobjeze iza kuce u vrt, gdje su na lijepom veliku stablu visile prekrasne kruske; Pepeljuga se okretno poput vjeverice pope medju grane, te kraljevic ne znade gdje je iscezla. Cekase on dok dodje otac pa mu rece:
- One je neznane djevojke nestalo; mislim da se popela na krusku.
Otac pomisli da nije mozda Pepeljuga; zatrazi sjekiru, posijece krusku, ali ne bijase nikoga.Kad oni u kuhinju,Pepeljuga sva u pepelu kao uvjek. Ona je, naime, s druge strane sisla s kruske, predala lijepu odjecu ptici na ljeskovu drvcetu i opet obukla svoj sivi haljetak.
Kad su treci dan roditelji s polusestrama otisli, Pepeljuga opet podje svojoj majci na grob i rece drvcetu: Milo drvce,stresi grane: Zlato ,srebro sapi na me!
Sada joj ptica baci tako krasnu i sjajnu odjecu, kakve jos nije imala, i cipele od suhog zlata. Kad je u toj odjeci dosla na svecanost, gosti zanijemili od udivljenja.
Kraljevic je s njom plesao sasvim sam. Kad god bi je ko pozvao da s njom plese, kraljevic bi rekao: - Ovo je moja plesacica.
Predvecer se Pepeljuga spremase kuci i kraljevic je htjede pratiti; no i ona mu i opet tako brzo pobjeze te je nije mogao stici. Kraljevic se zato posluzi varkom; naredi da se stepenice namazu smolom, pa kad je Pepeljuga potrcala kuci, lijeva joj se cipela prilijepi i ostane. Kraljevic je digne: bijase malena i drazesna, sasvim od zlata. Drugo jutro podje s cipelicom Pepeljuginom ocu pa mu rece:
- Nijedna druga ne moze postati moja zena nego ona kojoj pripada ova zlatna cipelica.
Obje se sestre obradovase jer su imale lijepe noge. Najstarija uzme cipelu i podje u sobu da je obuje; pritom joj pomagase majka. Kako cipelica bijase premalena, te joj nozni palac ne mogase unutra, dade jo mati noz i rece:
- Odrezi palac; budes li kraljica, neces morati ici pjesice.
Djevojka odreze palac, utisne nogu u cipelicu, stisne zube od boli i izidje pred kraljevica,a on je uzme kao zarucnicu na konja i odjase.
Moradose proci pokraj groba gdje su, na ljeskovu drvcetu, sjedile dvije golubice; one viknu u jedan glas: Gukni, gukni, o golube Krv, gle, curi iz cipele: Cipela joj premalena, Zarucnice prave nema, Kod kuce jos ona drijema.
Kraljevic pogleda na njezinu nogu i opazi kako je krv procurila; krene konjem natrag, dopremi krivu zarucnicu kuci i rece da nije prava i da druga sestra obuje cipelu. Druga udje u sobu i prsti joj na srecu udju u cipelicu, samo joj peta bijase prevelika. Nato joj mati dade noz i rece:
- Odsijeci komadic pete; budes li kraljica, neces morati ici pjesice.
Djevojka odsijece komadic, utisne nogu u cipelu, stisne zube od boli i izidje pred kraljevica, a on je uzme kao svoju zarucnicu na konja i odjase.
Kad su prolazili pokraj ljeskova drvceta,na njemu su sjedile dvije golubice; one viknu u jedan glas: Gukni, gukni, o golube, Krv, gle, curi iz cipele: Cipela joj premalena, Zarucnice prave nema, Kod kuce jos ona drijema.
Kraljevic pogleda na njezinu nogu i opazi kako je krv procurila i kako se po bijeloj carapi razlijeva rumenilo; krene konjem natrag i otpremi krivu zarucnicu kuci.
- Ni ova nije prava! - ljutio se kraljevic. - Nemate li druge kceri?
- Ne - odgovori otac. - Jos ima Pepeljuga,s iroce od moje rahmetli zene; ali ona ne moze biti zarucnica.
Kad je kraljevic zatrazio da mu i nju posalju, upadne maceha zlobno:
- Ne, sva je prljava, ne smije se pokazati.
No kraljevic je svakako zelio da vidi i Pepeljugu moradose pozvati. Ona prvo umije ruke i lice, podje kraljevicu i pokloni mu se. Kraljevic joj dade zlatnu cipelicu, a ona sjedne na klupicu, izvuce nogu iz teske drvene cipele i stavi je u zlatnu: stajase joj kao salivena. Kad je ustala i kraljevic joj pogleda u lice, prepozna lijepu djevojku sto je s njim plesala i viknu: - Ovo je prava zarucnica!
Maceha se i obje polusestre uplase i poblijede od bijesa. A kraljevic se vine s Pepeljugom na konja i odjase.
Kad su prolazili pokraj ljeskova stabalca, kliknu dvije golubice u jedan glas: Gukni, gukni, o golube, Krv ne curi iz cipele: Cipele joj lijepo stoje, Zarucnica prava to je. Kliknuvsi slete sa drveta i sjednu Pepeljugi na ramena, jedna s lijeve, druga sa desne strane, i tako ostanu. Kad je trebalo slaviti svadbu, dodjose neiskrene polusestre da se dodvore i da s Pepeljugom srecu dijele. Kad su zarucnici posli na vjencanje, bila je najstarija sestra s lijeve strane, a najmladja sa desne i golubice iskljuju svakoj po jedno oko. A kad su se vracali sa vjencanja bila je najstarija sa desne a najmlada sa lijeve strane i golubice iskljuju svakoj drugo oko. I tako su za svoju zlobu i neiskrenost bile kaznjene sljepocom za citav zivot.

CAREVO NOVO ODELO

CAREVO NOVO ODELO - Hans Kristijan Andersen
Nekada davno u nekom dalekom kraljevstvu vladao je car koji je vise od svega voleo lepu, modernu i skupocenu odecu na koju je trosio nemereno mnogo blaga. Nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima, slugama pa cak ni o svojim najblizima vec samo o kupovini odece.

Jednog dana, u njegovo kraljevstvo stigose dva mladica koji odose kod cara i predstavise se za vrhunske krojace iz dalekog kraljevstva. Car ih odusevljeno primi i odmah zapita:
- Gospodo, dobro dosli u moje kraljevstvo. Kazite mi, kakva odela sijete?
- Hvala na gostoprimstvu, Vase Velicanstvo. Mi sijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju magicnu moc - nasa odela su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zasluzuju da zive plemickim zivotom.
- Sa ovim odelom mogu da proverim ko zasluzuje da zivi na dvoru a ko ne... I uvek cu znati koji ljudi su pametni pa vise nikada necu gubiti vreme pricajuci sa glupima.

Car naredi slugama da se mladicima donese zlata koliko god zatraze kako bi sto pre poceli da rade. Mladici uzese zlato, odose u zasebnu sobu gde mogu u miru da rade i naredise da ih niko ne prekida dok ne zavrse. Price o ovome su se brzo procule po celom kraljevstvu i svi su zeljno iscekivali da vide kakvo izgleda to novo carevo odelo ali i da saznaju ko ne zasluzuje da bude plemic na dvoru kao i koliko su drugi ljudi glupi.

Nakon nekoliko dana mladici saopstise da car moze poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car ne sme doci sve dok odelo ne bude u potpusnosti gotovo. Car posla svog najstarijeg ministra koji je pametan, mudar i posten smatrajuci da ce on najbolje proceniti da li je odelo kvalitetno i biti u stanju da mu prenese utiske... Stari ministar udje u sobu a dva mladica ga dovedose do stola na kome je stajalo odelo i upitase ga da li je zadovoljan izborom boja na odelu. Ministar je sirom otvario oci, premestao naocare sa jedne na drugu stranu i trudio se da vidi odelo ali nije mogao jer ga nije ni bilo.
- Pa kako vam se svidja ovo sto smo do sada uradili? Da li ste zadovoljni?
- Ah, da, veoma je lepo... - zateceno rece ministar. Veoma mi se svidja izbor boja i sara na tkanini.
- Veoma nam je drago da to cujemo - rekose mladici. Kazite caru da spremi jos zlata ukoliko zeli da nastavimo da radimo.
- U redu, prenecu vase zahteve caru - rece stari ministar i ode.

Mladici nastavise da rade i nakon nekoliko dana opet saopstise da car moze poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car i dalje ne sme doci jer odelo nije u potpusnosti gotovo. Car tada posla muza svoje cerke, princa, da pogleda odelo i prenese utiske. Mladi princ udje u sobu, pridje stolu ali bas kao i stari ministar ne vide nista jer nije bilo nicega na stolu.
- Odelo je skoro zavrseno - rekose lmadici. Da li vam se svidja?
- Veoma je dobro, zadovoljan sam vasim radom i to cu reci caru - rece uplaseni princ koji je zbog ovoga pomislio da nije dostojan trona koji ga jednog dana ocekuje.
- Odlicno! Recite caru da spremi jos zlata i odelo ce biti zavrseno za par dana.
- U redu, prenecu vase zahteve caru - rece zabrinuti princ i ode.

Uskoro mladici saopstise da je odelo zavrseno i pozvase cara da dodje. Car okupi svoje najvise ministre, porodicu i prijatelje i ode kod mladica. Cim udjose u sobu stari ministar i princ smatrajuci da odelo svi vide povikase:
- Pogledajte ga samo, zar nije prelepo? Te boje, te sare, taj kroj...
Car pridje blize stolu ali ne vide nista. Onda se zapita da li je on glup, ili jos gore - ne zasluzuje da vlada... Medjutim brzo se okrenu ka mladicima i rece da je odelo odlicno, da je najlepse koje je ikada imao i da je prezadovoljan. Nakon toga svi u sobi odmah pocese da pricaju o odelu i da komentarisu izmedju sebe iako ga nisu videli ali da ne bi ispali glupi. Car zaposli mladice kao zvanicne kraljevske krojace i rece da ce novo odelo nositi na velikoj svecanosti koja ce biti odzana za neki dan.

Kada je dosao dan velike svecanosti mladici pozvase cara kod njih u odaje da ga obuku. Car povede opet najvise ministre, porodicu i prijatelje pa ode kod mladica. Kada udjose u odaje mladici pridjose caru i rekose:
- Ovo su pantalone, ovo je odelo a evo ga i ogrtac... Sva tri dela su laka kao pero i to je jedna od magicnih osobina nasih odela, onaj ko ih nosi nece uopste osetiti da ih ima na sebi. Onda prodjose po sobi i dadose drugima da dodirnu tkaninu i uvere se koliko je laka.
- Zaista, ovo je neverovatno - svi sirom sobe pocese da komentarisu iako niko i dalje nije video odelo koje nije ni postojalo.

Nakon toga mladici zamolise cara da se skine pa obojica pridjose i pocese da ga oblace, deo po deo svoje nevidjive odece. Kada zavrsise car stade pred ogledalo pa poce da se ogleda:
- Kako dobro izgleda... Kako mi dobro stoji... Kakve prelepe boje... Kakve sare... A tek kako je lako... Ovo je zaista najbolje odelo koje sam ikada kupio. Idemo na svecanost - rece car.

Napolju je bilo puno ljudi i svi su zeljno iscekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa svojom pratnjom koja je isla iza njega i pravila se da drzi dugi ogrtac kako se ne bi uvukao po zemlji svi pocese da pricaju o odelu i da ga hvale. Niko nije zeleo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglasen za glupog.
- Ali on nema nista na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika covek pored.
- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - pocese da vicu ostali ljudi.

Na kraju su svi poceli da se smeju golom caru, cak i njegove najblize sluge. Car postidjen brzo pobeze u dvor gde ne nadje mladice koji su odavno pobegli sa svojim zlatom. Od tog dana car se promenio, vise nije mario samo za odela vec za svoj narod, svoje sluge a narocito za svoju najblizu porodicu.

AŽDAJA I CAREV SIN

Bio jednom car koji je imao tri sina. Jednog dana najstariji carev sin ode u lov... Dok je setao kroz sumu u potrazi za plenom ispred njegovog konja iskoci zec iz grma i poce da bezi. Princ poce da ga juri... Nakon duge jurnjave po sumi zec pobeze u neku pecinu. Princ naravno udje za njim ali umesto zeca u pecini bese azdaja koja ga odmah pojede.
Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potrazi svog brata. I isped njega iskoci zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona azdaja u pecini.
Proslo je jos nekoliko dana a nijedan carev sin se nije vratio. Ceo dvor se zabrinuo sta se desilo sa njima pa najmladji brat podje da ih trazi. Cim izadje iz grada carev sin nalete na istog onog zeca i poce da ga juri. Medjutim kad zec pobeze u pecinu princ nije hteo da ga juri vec produzi dalje. Nakon par sati provedenih u sumi on se vrati na to mesto gde je bila pecina i udje unutra ali ne nadje zeca vec staru baku kako cisti pecinu.

Princ: Pomozi Bog, bako!
Baka: Bog ti pomogao, sinko!
Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je usao u pecinu?
Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec vec azdaja, moj gospodar. Azdaja se pretvara u zeca da namami ljude u pecinu a onda ih pojede cim udju. Mnogi su stradali tako...
Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braca.
Baka: Jesu sinko ali im ne mozes pomoci. Bolje ti idi kuci dok se azdaja nije vratila.
Princ: Ne mogu ici kuci, moram ih osloboditi. A i ti si dobra zena, ni ti nisi srecna sto si azdajina sluga.
Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je azdaja postedela. Ceo zivot sam provela zarobljena...
Princ: Slusaj bako, mozemo poraziti ovu azdaju ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se azdaja vrati pitaj je gde je isla i sta je izvor njene snage. Kada ti kaze ti se pravi da si srecna sto je takvu tajnu podelila sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje azdaji snagu. Ja cu sutra doci opet pa ces mi reci sta si saznala.

Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da ceka azdaju. Predvece se azdaja vrati u pecinu pa posto se najede i napi sede da odmara... Baka tad zapoce razgovor:

Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ides tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde ides a bas me zanima...
Azdaja: Tamo gde ja idem ti ne mozes otici, to mesto je predaleko za tebe bako.
Baka: Ali zasto tako daleko ides? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde lezi tvoja snaga gospodaru? Ja bih sad odmah otisla da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
Azdaja: Moja snaga lezi u ovom ognjistu bako.
Baka kad to cu poce grliti i ljubiti ognjiste. Azdaja kad to vide poce da se smeje i rece joj:
Azdaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjistu, salio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kuce.
Baka odmah ode da ljubi drvo... Azdaja to vide i rece baki:
Azdaja: Dobro dosadna zeno, reci cu ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu vec u jednom dalekom kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna azdaja, u azdaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.

Sutradan kad ode azdaja iz pecine dodje carev sin bas kako su se dogovorili on i baka. Baka mu rece sve sto je saznala od azdaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se prerusi u pastira i podje put onog udaljenog kraljevstva gde je azdajina snaga.

Nakon dugog puta princ stize u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. cim je usao u grad princ poce da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenociste. Ljudi mu rekose da se javi caru. Princ tako i ucini... Car ga odmah upita:

Car: Hoces da cuvas ovce?
Princ: Hocu vase velicanstvo!
Car: U redu mladicu, sutra pocinjes. Moram ti nesto reci mladicu pre nego sto odes... Ovo je veoma tezak i opasan posao. Mnogi su pre tebe pokusavali...
Princ: Hvala na upozorenju vasa visosti ali mislim da cuvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da uspesno obavljam.
Car: Slusaj me mladicu, nisam zavrsio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i sveza, ovce najvise vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otisao se nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera.
Princ: Hvala za upozorenje visosti.

Princ izadje, pokupi ovce i zatrazi dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pasu. Kao sto je kralj upozorio ovce odose odmah pored jezera ali ih princ nije sprecavao. Umesto toga on pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Azdaja se nakon njegovih reci vesto izvuce i ode u jezero. Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise jer se niko nikada nije vratio sa jezera.

Sutradan princ opet odvede ovce na pasu pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da vide sta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Azdaja se nakon njegovih reci vesto izvuce i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa obliznje planine i odmah su otisli da ispricaju caru. Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U medjuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju cerku jedinicu. Kad je dosla princeza car joj rece:

Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi coban ode na jezero i kad krene da se bori sa azdajom ti pritrci i poljubi ga u celo.
Princeza: Ali oce ja se plasim azdaje. Zar se ne plasis da izgubis cerku jedinicu?
Kralj: Ne brini nista cerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidis ovaj novi vec dva dana ide na jezero i vraca se nakon borbe sa azdajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaze da ga poljubis a ti pritrci i to uradi... Mislim da nas on najzad moze osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod.

Sutra ujutru kad dan osvanu krenuse da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplasena i uplakana... Tada princ rece devojci da ne place. On joj rece da sve sto treba da uradi jeste da pritrci i poljubi ga u celo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigose na jezero ovce odose kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Kako princ to izgovori devojka dotrca i poljubi ga u obraz, oko i u celo. On onda zamahnu i baci azdaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju azdaja puce na stotinu delova a iz nje iskoci vepar i poce da bezi. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigose i rastrgose na komade, ali iz vepra odmah iskoci zec i poce da bezi. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigose i rastrgose na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladic raspori goluba i iz njega izvadi vrapca...

Princ: Kazi mi odmah gde su moja braca.
Vrabac: Hocu samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna mocvara, u njoj ces naci tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pecinu. Onda udari njima u pod pecine i otvorice se veliki podrum. Tu ces naci sve ljude koje je azdaja otela, ukljucujuci i tvoja dva brata.

Cim je zavrsio pricu princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je dosao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama i princezom nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako je princ pobedio azdaju jer nisu verovali da bilo ko to moze uciniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju cerku za zenu. Princ tada rece ko je i zasto je dosao a car se tada jos vise obradova jer mu se cerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada rece da mora otici kuci da oslobodi bracu i podje na put. Car posla svoju cerku sa njim...

Kad stize do one mocvare on posece tri stabljike trske, pa ode u pecinu i uradi njima o pod. Bas kao sto je vrabac rekao, otvorise se vrata od podruma i pocese ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi nasao i svoja dva brata, srecni se zagrlise i izljubise. Kad svi izadjose princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvorise a on uze stabljike i ubaci ih u vatru. Svi odose svojim kucama a on sa svojom bracom i princezom ode u dvorac kod svog oca gde su ziveli srecni do kraja svog vremena.