MAČAK U ČIZMAMA

Nekada davno je ziveo stari mlinar sa tri sina. Radili su i ziveli u mlinu, imali su magarca koji je prenosio dzakove i macka koji je hvatao miseve. Jednog dana stari mlinar umre te njegovi sinovi podelise nasledstvo - najstariji dobi mlin, srednji magarca, a najmladji macka. Kad vide da je dobio macka najmladji sin se rastuzi i poce razmisljati sta da radi sa mackom...

Mladic: Najgore sam prosao... Oni dobise mlin i magarca a ja macka. sta cu raditi sa njim, mogu da ga oderem i napravim sebi rukavice i to je sve.
Macak: Slusaj me mladicu, progovori macak. Znam sve o cemu si razmisljao i moram ti reci da ces pogresiti ako me ubijes zbog para losih rukavica. Ako zelis da ti pomognem da postanes neko i nesto u ovom svetu moras mi kupiti par cizama da mogu setati okolo i ici medju ljude.

Mladic se zaprepasti kad cu macka kako prica ali se ubrzo pribra i pristade da mu kupi cizme. Tako nadje nekog obucara i potrosi zadnju paru koju je imao. Macak zadovoljno navuce cizme, uze neku vrecu koju je nasao i nabra malo zita iz obliznje njive pa ode. Mladic ostade iza njega gledajuci sve ovo u cudu.

U tom kraljevstvu je vladao neki car koji je mnogo voleo da jede fazane ali njih je bilo jako tesko naci i uloviti. U sumama ih je bilo u izobilju ali su se vesto krili i bezali u siblje tako da lovci nikako nisu uspevali da ih ulove. Znajuci to macak ode pravo u sumu, postavi vrecu i zito posu oko vrece i u nju pa se sakri u grm. Nije mnogo vremena proslo kad pocese da dolaze fazani... Jedan po jedan su jeli zito i ulazili u vrecu. Kad ih je bilo nekoliko u vreci macak brzo skoci iz grma i zaveza vrecu sa sve fazanima u njoj. Onda se uputi u carev dvorac... Na ulazu ga zaustavi strazar:

Strazar: Stoj! Kuda ides?
Macak: Idem kod tvog cara.
Strazar: Kako ti da ides kod cara, pa ti nisi covek, ti si macak.
Drugi Strazar: Ma pusti ga, sta ima veze sto je macak... Znas da je caru dosadno po ceo dan, mozda ce ga ovaj macak malo zabaviti.
Macak: Hvala veliko.
Strazar: Kralju, primite Macka u cizmama...
Kralj: Neka udje slobodno.
Macak: Vasa visosti, donosim vam poklon od mog gospodara Grofa. Nekoliko fazana koji su ulovljeni u njegovom lovistu.
Kralj: Hvala gospodine macku. Posaljite moje komplimente i tu vrecu napunite zlatom pa mozete nositi svom gospodaru u znak zahvalnosti.

Za to vreme je mladic sedeo i razmisljao sta je uradio... Potrosio je poslednju paru na cizme u kojima je macak otisao. Ostao je bez icega - i bez novaca i bez nasledstva... U tom trenutku naidje macak, spusti vrecu ispred mladica pa rece:

Macak: Gospodaru, evo svo ovo zlato sam ti zaradio i imas veliki pozdrav od cara licno.
Mladic: Odakle ti svo to zlato, kako si dosao do njega? Nisi valjda ukrao...
Macak: Nisam ukrao gospodaru vec sam caru odneo fazane a on me je bogato nagradio. Ovo zlato je tvoje gospodaru ali ja necu stati ovde, ja cu tebe uciniti jos bogatijim.

Sutradan ujutru macak navuce svoje cizme, ode u sumu i odnese caru jos vise fazana nego prvi dan. Car ga opet bogato nagradi... Tako je macak radio iz dana u dan. Nakon nekog vremena macak je vec postao poznat sirom dvorca pa je mogao da seta po istom koliko god je zeleo. Jednog dana dok je setao i razgledao dvorac cu kako dvorski kocijas psuje zato sto ne moze ici u krcmu igrati karte sa prijateljima vec mora da vozi cara i princezu oko jezera. Macak kad to cu brzo otrca do svog gospodara i rece mu:

Macak: Gospodaru ucinio sam vas bogatim a sada sam smislio kako da postanete i poznati plemic. Podjite sa mnom odmah, idemo da se kupate na jezeru.

Mladic se zacudi ali polusa macka. Kad su stigli do jezera mladic je skinuo odecu i otisao da se kupa a macak uze njegovu odecu i sakru je iza zbuna. Samo sto to obavi cu kako nailazi kraljeva kocija pa stade pored puta i poce da vice:

Macak: Upomoc, upomoc... Opljackase mi gospodara, upomoc.
Car: Oh, kako se to desilo, da li je tvoj gospodar dobro?
Macak: Jeste vase visocanstvo ali je go u jezeru i ne moze izaci od stida pred ljude.
Car: Pa tako cestit covek koji mi je slao na poklon onako dobre fazane to ne zasluzuje! Odmah mu donesite jedno moje odelo da se grof obuce i dovedite ga kod mene u kociju, bice moj gost danas.

Dok je sva ta zbrka jos trajala macak se pazljivo odsunja u sumu i podje niz drum. Ubrzo naidje na neku livadu na kojoj je sto ljudi kosilo travu. Macak kad to ugleda upita:

Macak: Pomoz' Bog vredni ljudi! cija je ovo livada?
Ljudi: Ovo je livada mocnog carobnjaka.
Macak: Slusajte me dobro sada - uskoro ce ovuda proci careva kocija. Kada vas car bude upitao cija je ovo livada kazite mu da je Grofova ili cete svi izginuti.

Ljudi se uplasise macka koji govori pa pristadose. Macak produzi dalje niz drum... Ubrzo naidje na veliku njivu na kojoj je dvesta ljudi znjelo zito. Macak kad to ugleda upita:

Macak: Pomoz' Bog vredni ljudi! cija je ovo njiva?
Ljudi: Ovo je njiva mocnog carobnjaka.
Macak: Slusajte me dobro sada - uskoro ce ovuda proci careva kocija. Kada vas car bude upitao cija je ovo njiva kazite mu da je Grofova ili cete svi izginuti.

Ljudi se uplasise macka koji govori pa pristadose. Macak produzi dalje niz drum... Ubrzo naidje na veliku sumu u kojoj je radilo trista drvoseca. Macak kad to ugleda upita:

Macak: Pomoz' Bog vredni ljudi! cija je ovo suma?
Ljudi: Ovo je suma mocnog carobnjaka.
Macak: Slusajte me dobro sada - uskoro ce ovuda proci careva kocija. Kada vas car bude upitao cija je ovo suma kazite mu da je Grofova ili cete svi izginuti.

Ljudi se uplasise macka koji govori pa pristadose. Macak produzi dalje niz drum... Malo posle naidje i na visoku kulu u kojoj je ziveo mocni carobnjak. On se pope do carobnjakovih odaja, pokloni se pred njim i rece:

Macak: Mocni carobnjaku, cuo sam svakakve price o tvojoj moci pa dodjoh da se uverim licno. cuo sam da si toliko mocan da se mozes pretvarati cak i u zivotinje...
carobnjak: Istina je, dobro si cuo.
Macak: Ja sam svasta cuo i mogu da poverujem da se mozes pretvoriti u psa, lisicu ili u vuka ali nisam mogao verovati kad mi rekose da se mozes pretvoriti u slona. Jel stvarno mozes?
carobnjak: Naravno da mogu, nista lakse, rece carobnjak i pretvori se u slona.
Macak: Ovo je neverovatno, ja ovo nisam nikada video niti sam verovao da neko to moze uraditi. A jel mozes da se pretvoris u lava?
carobnjak: Naravno da mogu, nista lakse, rece carobnjak i pretvori se u lava.
Macak: Oh kako opasan lav... Ovo je cudesno, pa ti si sigurno najmocniji carobnjak u ovom kraljevstvu.
carobnjak: Jesam, ja sam najmocniji carobnjak i na celom svetu da znas.
Macak: Pa nisam bas siguran... E kad bi mogao da se pretvoris sada u nesto veoma malo, npr u misa ja bih poverovao da jesi najmocniji carobnjak na celom svetu i isao bih po svetu i pricao o tvojoj moci svima.
carobnjak: Veoma lepo od tebe, evo dokaza za tebe da sam najmocniji od svih carobnjaka.

Za cas se pretvori u misa a cim to uradi macak skoci na njega i pojede ga. Za to vreme je careva kocija stigla do one livade pa kad upita car cija je to livada ljudi rekose da je Grofova. Car se iznenadi, rece mladicu da ima veoma lepu livadu i produzise dalje niz drum. Sada stigose do onog zitnog polja a car kad upita cije je to polje ljudi povikase da je Grofovo. Car se opet iznenadi i rece grofu da ima izuzetno zitno polje koje bi moglo da prehrani mnogo porodica pa odose dalje. Malo posle prodjose pored one sume a car kad upita cija je to suma drvosece u glas viknuse da je Grofova. Car se vrati u kociju i rece mladicu da ima najlepsu sumu koju je ikad video i da mu je sada jasno gde je lovio onako dobre fazane. Najzad stigose i do kule... Ispred ih je cekao macak koji otvori vrata caru i pozeli mu dobrodoslicu u Grofov dom. Car izadje iz kocija a macak ih povede u obilazak... Car je bio zadivljen lepotom i raskosom u kom mladic zivi, princeza takodje. Tada mladic zaprosi princezu a kada je car umro on nasledi presto i postade vladar celog kraljevstva...

PALČIĆ

Ziveo jednom davno neki drvoseca sa svojom zenom. Preko dana je naporno radio, sekao drva, nosio ih u grad i prodavao za neke sitne novce, a kad bi uvece dosao kuci tugovao bi sa zenom sto nemaju dece...

Muz: zeno bas smo nesrecni sto nemamo dece, ma barem jedno dete da imamo ja bih bio presrecan.
Zena: Slazem se, da imamo samo jedno, pa makar da je malo i kao palac bili bi mnogo srecniji nego sada. Voleli bi ga kao sto svaki roditelj voli svoje dete... Samo kad bi smo dobili dete, kakvo god da bude...

Posle sedam meseci zena rodi dete, nimalo duze od palca. Muz i zena su bili presrecni i nazvase dete Palcic zbog svoje velicine. Iako su ga normalno hranili, dete nikada nije poraslo, vec je ostalo onoliko koliko bese prvog dana. Jednog dana podje muz u sumu da sece drva i povika zeni:

Muz: E zeno, kad bi i mi imali nekoga da upregne konja i da mi doveze kola u sumu...
Palcic: Evo oce ja cu dovesti kola u sumu.
Muz: Ali sine, ti si premali da jases konja.
Palcic: Jesam mali ali ako mama hoce da mi pomogne da veze kola za konja ja cu mu sesti na uvo i govoriti kuda da ide, ja znam put.

Otac bese malo zabrinut ali pristade. Majka zauzda konja i priveza kola a Palcic mu se pope na uvo. Kad je sve bilo spremno on povika "djiha djiha", konj krenu a majka se vrati u kucu da radi dalje... Dok su Palcic i konj prolazili kroz sumu videse ih dva prolaznika i veoma se zacudise kada su culi konjanika kako zapoveda a nisu mogli da vide:

Covek: sta je ovo prijatelju, cujem kocijasa ali ga ne vidim? Konj ide sam od sebe...
Drugi Covek: Ma to nisu cista posla prijatelju, ajmo mi za kolima da vidimo gde ce se zaustaviti.

Ubrzo kola usporise i stadose, bas na mestu gde je drvoseca redjao isecena drva. On pridje i jednom rukom uhvati konja za uzde a drugom spusti Palcica na zemlju. Kada ga videse ona dva coveka zacudise se i pridjose blize drvoseci...

Covek: Dobar dan gospodine. Kakvo je to cudo, covek velicine palca?
Drvoseca: To je moj sin, Palcic...
Covek: Mi smo iz grada, hocemo da kupimo ovog malisu. On bi mogao da postane veliki hit u gradu, hocemo da napravimo nastup sa njim i da ga pokazujemo ljudima. Dacemo ti pet zlatnika za njega, jel moze?
Drvoseca: On nije za prodaju, ne mogu rodjenog sina prodati.
Palcic: Oce uzmi ti njima pare a ja cu se vec nekako vratiti tebi i majci - prosaputa Palcic
Covek: Evo dajem ti deset zlatnika, jel moze?
Drvoseca: Hmmm, u redu. Ali mi ga cuvajte dobro...

Palcic se pozdravi sa ocem pa podje sa ovom dvojicom. Oni ga upitase gde hoce da sedi a on rece na sesir jer odatle moze da gleda okolo a nece ispasti. Tako su putovali ceo dan a kad pade vece Palcic rece da ga spuste na zemlju da protegne noge. Cim su ga spustili Palcic poce da trci levo desno dok ne naidje na neku misju rupu u koju se sakrio. Ova dvojica su pokusavala da ga nadju ali nisu uspeli jer je on bio tako mali a i vec je pao mrak. Najzad odose uz ljutite uzvike...

Malo kasnije Palcic izadje iz rupe i poce traziti mesto za spavanje. Na veliku srecu nadje napustenu puzovu kucicu i lepo se smesti u nju. Samo sto nije zaspao kad zacu dvojicu prolaznika kako pricaju:

Prolaznik: Pop ima cup pun zlata. Veceras bi bilo dobro da udjemo u njegovu kucu dok svi spavaju, niko nas nece videti... Samo kako da to uradimo a da nikoga ne probudimo?
Palcic: Ja mogu da vam pomognem...
Prolaznik: Ko je to? Ko to prica? Gde si?
Palcic: Evo me na zemlji, pogledajte malo bolje, ja sam veoma mali...
Prolaznik: Ali ti si tako mali, kako ces nam ti pomoci?
Palcic: Ja se mogu provuci izmedju resetaka na popovom prozoru i mogu vam dodati sta god zelite iz kuce.
Prolaznik: U redu, podjimo onda...

Kad dodjose do popove kuce Palcic udje kroz sipke i poce da vice:

Palcic: Kazite sta hocete. Gde je taj cup sa zlatnicima?
Prolaznici: Tise pricaj, probudices nekoga.
Palcic: Ma kazite samo sta hocete, sve cu vam dodati - opet povika Palcic.
Prolaznici: Nemoj da vices, probudices ih.

Sva ta vika je probudila sluzavku koja je spavala u susednoj sobi. Sledeci put kad je Palcic viknuo ona ustade i dodje da vidi sta se to cuje. Ova dvojica pobegose odmah. Sluzavka je pregledala celu kucu pa kako ne nadje nikoga ode nazad da spava. Palcic pronadje neko seno u ostavi koja je bila pored te sobe pa leze na njega i zaspa.

Sutra ujutru sluzavka ustade rano i uze seno iz ostave da nahrani krave i to bas deo sena na kom je spavao Palcic. Kako je bio premoren od prethodnog dana malisan se nije probudio sve dok nije dospeo u kravin stomak. Kad se probudio odmah je poceo da vice:

Palcic: zeno ne donosi vise sena, sita sam.

Sluzavka se izbezumi kad cu kravu kako prica pa pobeze u sobu kod popa.

Sluzavka: Gospodaru dodjite brzo, krava progovorila!!!
Pop: Luda zeno, kako moze krava da govori?
Sluzavka: Dodjite da vidite, brzo, brzo...

Cim udjose u stalu pop zacu glas iz krave pa naredi da je odmah zakolju jer je u nju usao zli duh. Tako i uradise, od kravinog mesa napravise rucak a iznutrice i kosti bacise na smetliste. Palcic je pokusavao da izadje napolje iz zeludca ali nije uspevao... U tom naidje gladni vuk i pojede iznutrice zajedno sa Palcicem. Tada on rece:

Palcic: Vuce, jesi li jos gladan?
Vuk: Jesam, mogao bih jos ovoliko da pojedem, nisam jeo danima.
Palcic: Ja znam gde ima dobrog mesa, ovcijeg...
Vuk: Gde, gde?
Palcic: U kuci moga oca, sacu ti objasniti gde je to.

Vuk je brzim trkom dosao do kuce, popeo se na krov i spustio se kroz dimnjak bas kako mu je Palcic rekao. Onda je usao u ostavu i pojeo svo meso koje je tamo bilo. Kad je hteo da izadje napolje nije mogao jer je bio pretezak sa toliko hrane u stomaku a Palcic kad to vide poce da vice i doziva oca i majku. Oni se ubrzo probudise pa kad videse vuka otac ode u ostavu po sekiru... Nije dugo proslo a Palcic je bio najzad slobodan.

Zena: Hvala Bogu, vratio nam se sin.
Muz: Dobro dosao kuci sine nas, pricaj gde si sve bio...

Onda im on isprica gde je sve bio i sta je sve radio a oni rekose da ga nikada vise nece dati ni za svo blago ovog sveta. Od tada su svi ziveli srecno i zadovoljno...

SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA

Bilo je to jednom davno usred zime. Kraljica je vezla kraj otvorenog prozora, napolju je padao sneg. Kako je nepazljivo pogledala u daljinu, ubode se iglom u prst i u sneg padose tri kapi krvi. Posto je crvenilo tako lepo izgledalo u snegu, ona pomisli: "Zelim da imam dete sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina." Ni godinu dana nije proslo a kraljici se ispunila zelja, rodila je cerku bas kakvu je pozelela - sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina. Zbog nevidjene lepote devojcicu nazvase Snezana. Ubrzo posto se Snezana rodila kraljica je umrla a kralj se posle njene smrti ozenio drugom zenom. Bila je veoma lepa, ali i veoma zla i nije mogla podneti da je neko lepsi od nje. Imala je carobno ogledalo pred koje bi stala i govorila:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste najlepsi kraljice!

Kraljica je znala da ogledalo govori istinu i bila je zadovoljna. Medjutim Snezana je rasla i postajala sve lepsa i lepsa. Jednog dana se desilo nezamislivo, kraljica je stala pred ogledalo i kako je uobicajno zapitala:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste lepi kraljice ali Snezana je ipak lepsa!

Kraljica je pobesnela i odmah zamrzela Snezanu. Zavist i ljubomora u kraljici su rasle kako je Snezana rasla i postajala sve lepsa. Jednog dana kraljica pozva dvorskog lovca i rece mu: da odvede Snezanu u sumu, da je tamo ubije i da joj kao dokaz donese njeno srce. Lovac poslusa kraljicu i odvede Snezanu u sumu, ali kad htede da je ubije ona zaplaka i rece:

Snezana: Dragi lovce, postedi mi zivot molim te. Otici cu duboko u sumu i nikad se necu vratiti...

Lovac se sazali i pusti je da pobegne misleci da ce je pojesti sumske zveri. Za dokaz kraljici je odneo srce mladog vepra kog je ubio na putu kuci. Zla kraljica je naredila kuvaru da skuva Snezanino srce i potom ga je pojela.
Snezana je za to vreme lutala po sumi, uplasena i umorna. Trcala je sve do sumraka a onda je u daljini videla svetlo. Prisla je blize i videla malu kucicu. Posto je vec pao mrak odlucila je da udje unutra. U toj kucici je sve bilo malo. Na sred sobe je bio mali sto prekriven belim stolnjakom, a na njemu sedam tanjirica, pored svakog tanjirica mala kasicica, nozic, viljuskica i casica. Uz zid je bilo poredjano sedam malih krevetica pokrivenih belim carsafima.

Snezana je bila gladna i zedna pa je iz svakog tanjirica pojela malo supe i hleba i iz svake case odpila malo vode. Nije htela da sve uzme od jednoga. Bila je veoma umorna pa je otisla da legne u jedan od krevetica, ali joj nijedan nije odgovarao. Prvi je bio predugacak, drugi prekratak, treci pretvrd... Poslednji, sedmi krevetic je bio sasvim dobar, pa ona leze u njega i zaspa.

Bila je vec duboka noc kada su se vratili stanovnici kucice. To su bili patuljci, sedam patuljaka koji rade u obliznjem rudniku zlata. Upalise svojih sedam svetiljki i kad osvetlise kucu, primetise da je neko tu bio, jer nije bilo sve onako kako su ostavili.

Prvi Patuljak: Ko je sedeo na mojoj stolici?
Drugi: Ko je pomerio moj tanjiric?
Treci: Ko je uzimao moj hleb?
Cetvrti: Ko je jeo moju supu?
Peti: Ko je koristio moju viljusku?
sesti: Ko je sekao mojim nozicem?
Sedmi: Ko je pio iz moje case?

U tom trenutku prvi patuljak primeti da je izguzvan carsav na njegovom krevetu pa rece: Ko je lezao u mom kreveticu?
Ostali odmah dodjose i povikase: "I u mom je neko lezao! I u mom. I u mom..."
A sedmi, kad zaviri u svoj krevetic, ugleda Snezanu kako spava. On brzo pozva ostale patuljke. Iznenadjeni, dotrcase i sa svojih sedam svetiljki osvetlise Snezanu. Zadivljeni njenom lepotom i prizorom kako slatko spava patuljci odlucise da je nece buditi vec da ce sedmi patuljak spavati po jedan sat u krevetima ostalih 6 patuljaka.

Prosla je noc i svanulo je lepo suncano jutro. Snezana se probudila i videla patuljke oko kreveta. Uplasila se ali su joj patuljci odmah rekli da se ne plasi, da joj nece nauditi. Kad se malo smirila upitase je:

Patuljci: Kako se zoves?
Snezana: Zovem se Snezana!
Patuljci: A kako si dospela u nasu kucicu?

Snezana im isprica kako je njena maceha naredila da je ubiju, kako je lovac postedeo i da je nakon toga uplasena bezala dok nije naletela na njihovu kucicu. Patuljci je saslusase i rekose da moze ostati kod njih ako zeli ali da mora kuvati, prati, siti i paziti na kucu dok su oni u rudniku. Snezana prihvati bez razmisljanja...

Od tog dana Snezana bi ujutru ispratila patuljke u rudnik i dok se oni ne vrate ona bi pazila na kucu, spremala rucak i radila sve sto su se dogovorili. Patuljci su je vremenom zavoleli i cesto su je podsecali da se cuva preko dana kada je sama kod kuce jer ce zla maceha kad-tad saznati za prevaru koju je lovac pocinio. Govorili su joj da se cuva macehe i da ne pusta nikoga u kucu dok oni nisu tu.

Za to vreme zla kraljica je zivela mirno u ubedjenju da je Snezana mrtva i da je ona najlepsa, ne znajuci za lovcevu podvalu... Ali jednog dana kada je upitala carobno ogledalo ko je najlepsi na svetu desilo se nesto neocekivano.

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Kraljice moja, ovde ste najlepsi vi, ali je Snezana tamo daleko jos uvek najlepsa.

Kada je to cula kraljica je shvatila da je Snezana jos uvek ziva i da je lovac nije ubio. Pocela je da smislja kako da ubije Snezanu, ovoga puta jednom zauvek. Znala je da ce morati licno da se postara za devojcicu jer vise nikome nije mogla da veruje... Odlucila je da se prerusi u staricu kako je niko ne bi mogao prepoznati. Skupila je najlepse jabuke iz vrta, natoplia ih otrovom, poredjala ih u korpu i krenula na put ka kucici sedam patuljaka.

Nakon dugog puta kroz sume i planine kraljica je ugledala kucicu. Prisla je blize i pokucala na vrata... Ispred nje se pojavila prelepa devojcica, Snezana:

Snezana: Dobar dan stara bako, sta prodajete?
Kraljica: Dobar dan prelepo dete. Prodajem najlepse i najsladje jabuke u celom kraljevstvu, ubrane iz mog vrta. Ovakve neces naci nigde drugo.
Snezana: Hvala bako ali ne trebaju mi jabuke.
Kraljica: Ove jabuke su odlicne za pitu od jabuka drago dete. Patuljci bi se sigurno iznenadili kada bi ih veceras sacekala topla domaca pita od tako dobrih jabuka.
Snezana: U pravu ste bako, uzecu ih...
Kraljica: Drago dete, evo ti jedna jabuka da probas odmah, da vidis kako su dobre.

Snezana nije htela da odbije dobru staricu pa uze jedan griz. Cim je progutala komadic otrovne jabuke pade na pod. Starica poce da se zlobno smeje, okrenu se i ode...

Nakon nekoliko sati pao je mrak... Patuljci su dosli kuci na veceru i videli Snezanu kako lezi nepomicna ispred kucice. Pokusavali su da je ozive ali nista nije pomoglo. U velikoj tuzi su sedeli tri dana oko Snezane koja je lezala nepomicno ali nije izgledala mrtvo jer su joj obrazi i dalje bili rumeni, izgledalo je kao da samo spava dubokim snom. Onda su napravili kovceg od kristala, polozili Snezanu u njega i zlatnim slovima ispisali njeno ime i da je bila princeza. Kovceg su odneli na vrh obliznje planine. Jedan od patuljaka je uvek cuvao strazu...

Dugo vremena je proslo, Snezana je i dalje lezala nepomicno ali je i dalje izgledala zdravo i zivo, sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina. Jednom prilikom je mladi princ iz susednog kraljevstva prolazio kroz tu sumu i slucajno je naisao na mesto gde je lezala Snezana. Na prvi pogled je princa ocarala neverovatna Snezanina lepota i on rece patuljku koji je bio na strazi da mu da kovceg sa Snezanom, da ce mu platiti koliko god trazi. U tom trenutku dodjose i ostali patuljci i rekose princu da ne daju Snezanu ni za svo blago ovoga sveta. Onda im princ rece da ne moze vise da zivi a da ne gleda Snezaninu lepotu i zamoli ih da mu je daju kao poklon, da ce je cuvati kao svoje najdraze. Kad to cuse patuljci se sazalise i pristadose. Princeve sluge podigose kovceg na ramena ali jedan od njih se saplete o kamen i od potresa ispade onaj zalogaj otrovne jabuke iz Snezaninog grla, ona se probudi i zbunjeno upita gde je i sta se desilo... Princ i patuljci joj sve ispricase... Na kraju princ rece Snezani da je voli najvise na svetu i da bi voleo da podje sa njim u kraljevstvo njegovog oca i da bude njegova zena. Snezana pristade, pozdravi se sa patuljcima i podje sa princem.

Svadba je bila veoma raskosna i bili su pozvani gosti iz svih okolnih kraljevstava, ukljucujuci i zlu Snezaninu macehu. Pre nego sto je posla na slavlje zla kraljica je htela da se pogeda u ogledalo i upitala je kao i uvek:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste kraljice najlepsi u ovom kraljevstvu ali je kraljica Snezana jos lepsa.

Zla kraljica je bila besna... Sva zloba i zavist u njoj su opet prokljucali. Ipak se nekako smirila i odlucila da ode na svadbu... Kada je usla u dvor, novi dom Snezane i princa, i kada je videla koliko je snezana prelepa njeno srce nije moglo da izdrzi toliku mrznju i zla kraljica je pala mrtva...
Princ i Snezana su nastavili da zive srecni do kraja svog v

IVICA I MARICA

Nekada davno ziveo je siromasan stolar sa dvoje dece i zenom, njihovom macehom. Bili su toliko siromasni da se cesto desavalo da nisu imali sta da jedu pa je jednog dana maceha rekla ocu da mora odvesti decu u sumu i tamo ih ostaviti... On se protivio u pocetku ali mu je kasnije zena rekla da je to sansa za decu da pronadju bolji zivot, da ce ih mozda naci neko bogatiji ko ce moci da im pruzi sve sto tada nisu imali. Otac je na kraju pristao jer nije znao da maceha mrzi njegovu decu...

Taj njihov razgovor su cula deca. Znajuci sta ih ceka uputili su se do obliznjeg potoka koji je proticao pored kuce i brzo skupili vrecicu malih belih kamencica. Posle dorucka ih je otac poveo u setnju po sumi kao sto je radio mnogo puta ranije... Deca su se kao obradovala da otac ne bi posumnjao da znaju za njegov plan ali su sve vreme ostavljala bele kamencice po putu. Nakon nekog vremena otac je zasao iza nekog zbunja a onda pobegao kad ga deca nisu videla i ostavio ih same u sumi... Kako je bilo tek rano popodne deca su polako krenula da prate trag belih kamencica i do veceri su stigli kuci.

Otac i maceha su bili iznenadjeni... Deci su rekli kako je ocu pozlilo pa je hitno morao da ode kuci... Deca su znala da ih lazu ali su rekla da nije vazno jer nisu bili daleko od kuce i da su znali da se vrate sami jer poznaju sumu dobro... Posle vecere poslase decu na spavanje i maceha rece ocu da ih opet ujutru cim se probude odvede u sumu, ovoga puta jos dalje kako ne bi mogli da se vrate. I ovoga puta su ih deca cula posto su ih slusala kroz vrata...

Tako i bi, rano ujutru otac ode sa decom... Posto nisu mogli da skupe ponovo kamencice deca uzese po komad hleba i usput su bacali mrvice kako bi mogli da se vrate kao prosli put. Otac kao i prosli put ode iza nekog grmlja i onda pobeze a deca podjose da prate mrvice... Medjutim mrvice su pojele ptice iz sume i deca nisu znala gde dalje da idu, izgubili su se. Do veceri su lutali kroz sumu da bi kad je poceo da pada mrak videli svetlo u daljini... Prisli su blize i videli da je dolazilo iz kuce koja je napravljena od cokolade sa prozorima od slatkisa.

Posto su bili umorni, uplaseni i veoma gladni Ivica i Marica odlomise po mali delic kuce i pocese da se slade... To je cula vestica koja je zivela u kuci pa je izasla i pozvala decu da udju unutra da se odmore i budu njeni gosti na veceri. Deca su prihvatila poziv stare bakice... Medjutim Ivica i Marica nisu znali da je to zla vestica koja jede decu i da ima kucu od cokolade da bi privlacila decu koja se izgube u sumi kako bi ih kasnije pojela.

Cim su usli u kucu vestica je zakljucala vrata da deca ne bi mogla da pobegnu, Ivicu je zakljucala u drugu sobu da ga podgoji a Marici je naredila da radi kucne poslove... Tako je proslo nekoliko nedelja, Ivica je morao da jede sve sto mu je vestica donosila od hrane a Marica je po ceo dan cistila, prala i kuvala. Napokon je vestica odlucila da je vreme da pojede Ivicu koji se ugojio pa je naredila Marici da zagreje rernu. Ivica je pokusao da pobegne ali se toliko ugojio da je bio prespor i nije mogao da trci... Kada je rerna bila dobro zagrejana Marica pozva zlu vesticu da dodje i pogleda je li spremna za pecenje... U trenutku kada se starica nagnula da pogleda u rernu Marica je brzo gurnula unutra i zatrvorila vrata, za to vreme je Ivica pronasao katanac pa su zajedno zakljucali vrata od rerne da vestica ne moze izaci.

To je bio kraj zle vestice, Ivica i Marica su ostali da srecno i bezbrizno zive u kuci od cokolade i da pomazu svoj izgubljenoj deci da nadju put do kuce.

HRABRI KROJAČ

Bio jednom jedan krojac koji je vredno radio svakog dana. Jednom kupi on teglu dzema od putujuceg prodavca i sede da jede... Kako su se muve navadile na dzem on se iznervira, uze neku krpu koju je sio i udari po stolu. Kad podize krpu ugleda sedam mrtvih muva i povika:

Krojac: Sedam jednim udarcem! Ubio sam sedam jednim udarcem!

Njegovu viku cuse dva prolaznika koja su pricala o herojima koji ubijaju dzinove pa kad u sred razgovora krojac povika da je ubio sedam jednim udarcem oni pomoslise da je on heroj, ubica dzinova, i odvedose ga kod poglavice jednog obliznjeg sela. Kad stigose poglavica ga odmeri od glave do pete pa upita:

Poglavica: Ljudi mi kazu da si ih ubio sedam, jel tako?
Krojac: Jeste poglavico, ubio sam ih sedam jednim udarcem.
Poglavica: U redu mladicu, ako si ubio sedam nece ti biti problem da se pobrines za jednog koji muci ovo selo. Ja cu te bogato nagraditi ako pristanes...
Krojac: Nema problema poglavico, samo mi pokazite gde je.
Poglavica: Tu je, na obziznjoj livadi. Ne mozes ga promasiti, ogroman je.
Krojac: Ne plasim se ja velikih, ja sam ih ubio sedam jednim udarcem.

Krojac se pozdravi sa poglavicom, rece da ce se brzo vratiti i ode put livade... Kad je stigao na livadu odjednom ispred njega izadje ogroman dzin i rece:

Dzin: Ti mora da si novi poglavicin ubica dzinova?
Krojac: Ubica dzinova? Ne, ja sam...
Dzin: Dosta price, prekinu ga dzin. Ovo sa ubicama dzinova mi je postalo dosadno, vec sam ih na desetine ubio mogu isto tako i tebe... Ali hocu da se malo zabavim, zato te izazivam na megdan.
Krojac: U redu, prihvatam. Kao da imam neki izbor, pomisli krojac...

Dzin ode malo dalje dok ne nadje dva kamena... Dzin uze kamen u ruku i zdrobi ga u pesak. Onda dade krojacu da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za komad sira iz svoje torbe i kad ga stegnu u ruci iz kamena potece voda. Dzin se zaprepasti...
Onda uze dzin druga dva kamena i baci jedan od njih u visinu, toliko visoko da se jedva kamen mogao videti. Kad pade kamen dzin dade krojacu drugi kamen da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za pticu pa kad je baci u nebo ptica odlete i ne vrati se. Dzin se opet iznenadio kako kamen nije pao uopste...
Onda dzin rece krojacu da ce njih dvojica nositi veliko drvo po pola. Krojac prihvati i rece da ce nositi grane a da dzin ponese stablo. Kako je dzin poneo stablo a sa njim i grane krojac je samo isao iza dzina i pravio se da nosi drvo. Kad prenese drvo dzin odade pocast krojacevoj snazi i rece da nece vise praviti probleme poglavici i selu. Krojac mu se zahvali za megdan i ode nazad u selo.

U selu ga svi docekase kao pravog heroja. Poglavica mu dade toliko zlata da nije mogao da ga ponese i rece mu da ide sa srecom... Krojac ode kuci ali ne prodje ni nedelju dana kad neko zakuca na njegova vrata. To behu dva kraljeva glasnika...

Glasnik: Hrabri krojacu, kralj je cuo za tvoje herojstvo i zove te u dvor.
Krojac: Kralj... Zove mene... Evo samo da uzmem torbu, odmah izlazim...

Kad stigose u dvor odvedose krojaca pravo pred kralja a on ga upita:

Kralj: Ti si hrabri krojac koji je ubio dzina pre nekoliko dana?
Krojac: Jesam vase visocanstvo.
Kralj: Da li je istina i da si ti ubio sedam jednim udarcem?
Krojac: Jeste, i to je istina vase visocanstvo.
Kralj: Odlicno krojacu. Dajte mu konja i odvedite ga u sumu da se pobrine za problem odmah.

Dva snazna konjanika uhavatise krojaca, postavise ga na konja i odvedose ga do obliznje sume u kojoj su zivela dva dzina. Oni ga ostavise i brzo pobegose iz sume... Krojac malo proseta po sumi i ugleda dva dzina kako leze ispod drveta. On se polako priblizi, napuni svoju torbu kamenjem i pope se na drvo. Odatle je sakriven bacio kamen dzinu na glavu... Ovaj se probudi, pogleda okolo pa se vrati da spava... Krojac saceka da opet zaspi pa baci drugi kamen, jos veci od prvog koji pogodi dzina pravo posred nosa. Ovaj se probudi, pogleda okolo i kako nije video nikoga probudi drugog dzina i rece mu da ga ne gadja vise. Drugi dzin rece da ga nije on gadjao pa se vratise obojica na spavanje... Malo posle opet krojac baci kamen na dzina, ovaj se opet probudi i udari drugog dzina. Pocese da se svadjaju ali se smirise i vratise na spavanje. Cim su zaspali krojac uze i izruci svo kamenja iz vrece dzinu na glavu, ovaj sav besan udari onog drugog i pocese da se ozbiljno tuku. Tako su se tukli i rvali dok obojica nisu pali sa visoke litice i poginuli.

Krojac se vratio na dvor i dobio titulu plemica od kralja. Zbog njegove ogromne hrabrosti je postao poznat u celom kraljevstvu a posle nekog vremena se on i princeza zavolese i vencase pa su tako ziveli srecni jos dugo dugo...

DVA VUKA

Jedan stari Indijanac ispricao je svom unuku: U ljudima se odvija neprekidna bitka.
Tu se stalno bore dva vuka.

Jedan je Zlo.
To je strah, gnev, zavist, zalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosazaljenje, krivica, ogorcenje, inferiornost, lazi, lazni ponos, superiornost i ego.

Drugi je Dobro.
To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosecanje, velikodusnost, istina, samilost i vera.

"A koji vuk pobedjuje?" upita unuk, sa ocima koje su sijale od radoznalosti.
Stari Indijanaci odgovori: "Onaj koga hranis".

ĐAVOLOV SEGRT

Bio nekada davno siromasan covek koji je imao sina jedinca. Jednoga dana decak dodje i rece ocu da ide u svet da uci neki zanat. Otac je dugo vremena bio protiv te odluke jer je decak jos bio mlad, a i da bi se naucio zanat treba dosta vremena i truda... Takodje se otac plasio da ostane sam kod kuce jer je vec bio star. Medjutim nakon dugo ubedjivanja otac popusti i dade blagoslov sinu da podje na put.

Putujuci tako naidje mladic na neku reku... Dok je setao uz reku naidje na nekog coveka u zelenoj odeci pa ga ovaj zaita kuda ide a mladic mu odgovori:
- Idem u svet da trazim kakvog valjanog majstora od koga cu nauciti neki dobar zanat.
- Vidim da si valjan decko i pristojan... Ja sam majstor, ako zelis mozes poci sa mnom a ja cu te nauciti mom zanatu.

Decak se veoma obradova i podje sa covekom... Nakon kratkog hodanja covek stade i rece decaku da udje u reku da pliva. Medjutim decak nije znao da pliva pa se uplasio ali mu je covek rekao da se nema cega plasiti, da je on tu da mu pomogne da nauci. Dete ga poslusa i skoci u vodu, covek takodje... Kada su bili na sredini reke ovaj covek uhvati decaka za vrat i odvuce ga na dno reke. Taj covek je u stvari bio djavo prerusen u zanatliju... On odvede decaka u svoje dvore i predade ga nekoj babi da ga uci pa se vrati na onaj svet. Baba ostade sama sa decakom pa poce da mu prica:
- Moj sinko, ti mislis da je ovaj covek sto te je doveo neki zanatlija ali nije - on je u stvari djavo... I mene je tako prevario jos davno, kada sam bila mlada, i dovukao me je ovde kao sada tebe. Nego poslusaj ti mene sada. Ja cu tebe uciti svemu sto djavo zna a on kada se vrati sa onog sveta i kad te pita sta si naucio ti mu uvek govori da nisi nista novo naucio. Tako cemo raditi dok ne budes mogao da se vratis na onaj svet kod svog oca.

Posle nekog vremena dodje djavo i upita decaka sta je naucio a ovaj mu rece da nije nista. I tako je proslo tri godine... Nakon te tri godine djavo jednog dana opet upita decka sta je novo nauio a ovaj mu rece da nije nista novo naucio i da je cak zaboravio i ono sto je od ranije znao. Djavo se razljuti kad to cu, povika da ako nije za tri godine nista naucio da nece nikada ni nauciti i odvuce ga na reku da ide kud god zeli. Decak je za te tri godine vec dobro naucio djavolji zanat pa je brzo preplivao reku, popeo se preko brda i otisao kuci kod svoga oca. Kada je stigao kuci otac mu se obradova i zapita ga gde je bio i sta je radio tri godine a decak mu odgovori da je bio u svetu i ucio zanat.

Nedugo nakon njegovog povratka kuci u susedno selo dodje vasar a decak rece:
- Oce hajdemo na vasar.
- Kako cemo na vasar sine, kada nemamo para?
- Nemoj se brinuti za to oce, to prepusti meni...

Iduci tako putem cin rece ocu:
- Slusaj me dobro, kada budemo blizu vasara ja cu se pretvoriti u konja kakvog niko u selu nikada nije video. Svi ce se diviti i gleadati a doci ce jedan majstor da me kupi i koliko god da zatrazis on ce ti dati... Ali nemoj da mu dajes uzde, vec cim ti da pare ti uzdama udari u zemlju.

Kad dodjose blizu vasara decak se pretvori u konja kakvog nigde nema. Starac povede konja kroz vasar i svi su ga gleadali ali niko nije smeo da pita za cenu. Sve dok ne dodje neki bogati Turcin. On odmah rece da nije nigde video takvog konja i da hoce da ga kupi i rece starcu da kaze cenu. Koliko god je starac trazio Turcin dade... A kada je starac uzeo novce on skide uzde sa konja, udari njima o zemlju i u tom trenu nestadose i i konj i Turcin. Starac ode sa novcima kuci gde ga je vec cekao sin...

Nakon nekog vremena dodje drugi vasar u drugo selo blizu njihove kuce pa decak opet rece ocu da treba da odu... Starac ga poslusa a kad su setali ka vasaru decak mu rece:
- Slusaj oce, kada budemo na vasaru ja cu se pretvoriti u sator prepun raskosne robe kakvu jos niko nikad nije video. Niko nece smeti da pita za cenu ali ce opet doci onaj Turcin i dace ti koliko god da zatrazis... Ti mu prodaj ceo sator sa robom ali mu ne daj kljuceve nikako vec kada ti da pare udari njima o zemlju. Tako i bi, decak se pretvori u raskosan trgovinski sator, malo posle je dosao bogati Turcin koji je platio a starac cim uze pare udari kljucevima o zemlju... U tom trenutku se sator pretvori u goluba a Turcin u jastreba pa pocese da se jure po nebu. Njihovu jurnjavu je sa prozora gledala princeza koju je golub video pa se obrusi ka njoj i malo pre nego sto je bio kod nje se pretvori u prsten i pade devojci na ruku. Njoj se svide prsten i stavi ga na ruku... Kad je to video jastreb on se pretvori u nekog coveka pa ode kod cara i ponudi mu da ga sluzi tri godine bez ikakve plate, hrane ili pica, samo da mu nakon te tri godine da prsten koji nosi princeza na ruci. Kralj pristade...

Tako su prosle tri godine, princezi je prsten postao veoma drag jer je preko dana bio prsten a uvece se pretvarao u lepog mladica. Jedne veceri mladic rece princezi da kada dodje dan da ce joj uzeti prsten da im ga ne da vec da ga baci jako u zemlju. Kada dodje taj dan kralj zatrazi svojoj cerci prsten a ona kad to cu ljutito baci prsten o zemlju... Prsten se raspade, i iz njega izletese mrcive proje svuda po sobi, a jedna mrvica se otkotrlja ispod kraljeve noge. Onaj sluga se tad odmah pretvori u vrapca pa poce da jede mrvice sa poda kako bi unistio decaka a kad dodje do ona zadnje ispod zareve noge iz te mrvice se stvori macak pa pojede vrapca. Onda se macak pretvori nazad u decaka, objasni princezi da je taj sluga u stvari bio djavo i da ga je on pobedio a kralj mu za takvo herojstvo dade puno blaga i princezu za zenu...

ĆUP ZLATA

Nekada davno ziveli su siromasni muz i zena na imanju nekog kneza gde su radili po ceo dan a dobijali su para tek da prezive. Sve sto su imali je bila njihova koliba u kojoj su ziveli i jedna mala basta pored kuce na kojoj su sadili krompir. Jedne godine krompir rodi bolje nego ikada do tada pa siromasni covek odluci da ga zakopa u pesak pored kuce kako bi mogao duze da stoji. Tako krenuse oni da kopaju ali nenadano pronadjose neki stari cup... Kad su ga otvorili imali su sta da vide - cup je bio pun zlatnika. Jadni ljudi su bili presrecni jer im se najzad sreca osmehnula. Onda zena rece:

Zena: Jao muzu moj, niko nam nece verovati da imamo ovoliko zlata.
Muz: zeno, niko nece ni znati da smo nasli cup jer ako saznaju doci ce da nam zlato uzmu. Ne smes nikome govoriti sta smo pronasli...

Covek se najvise plasio kneza jer ako bi on saznao za cup sa zlatom odmah bi im ga uzeo jer su ga pronasli na njegovom posedu. Zato jos jednom rece zeni da slucajno ne govori nikome da su nasli zlatnike...
Sutradan odose oboje da rade na krezevom imanju kao i obicno. zena nije mogla da izdrzi pa rece jednoj prijateljici sa kojom je zajedno radila:

Zena: Zamisli sta nam se juce desilo... Muz i ja kopali ispred kuce u pesku i nasli cup pun zlatnika.
Prijateljica: Ma nemoguce, nije valjda.
Zena: Jeste jeste, samo ne smes nikome reci da sam ti ovo rekla.

Prijateljica nije mogla da izdrzi, pa isprica sve to drugoj zeni, druga trecoj, i tako redom, sve dok rec nije stigla i do kneza. On pozove coveka i upita ga:

Knez: Kakvo si to blago nasao?
Covek: Nisam nista nasao...
Knez: Tvoja zena je rekla da jesi, da si nasao cup pun zlatnika...
Covek: Ma ona je to izmislila da ima sta pricati sa prijateljicama.

Knez rece da ce ih oboje saslusati za neki dan i da ce ga ubiti ako on laze a zena kaze istinu. Covek se pokupi i ode... Kad stize kuci on rece zeni:

Muz: Slusjaj me zeno, veceras ce ovuda proci Turci sa psima. Ti se sakrij u podrum da te ne nadju a ja cu se vec nekako snaci... zena brzo ode u podrum a muz zatvori vrata za njom. Onda ode do pekara i kupi puno pereca pa se vrati kuci i raseja ih svuda oko kuce. Ujutru ode u podrum po zenu i rece joj da su padale perce sa neba umesto kise tu noc i da ide brzo da ih pokupi. Ona ode i zaprepasti se kad vide perece na zemlji svuda oko kuce...

Taj dan opet knez pozva muza kod sebe i opet ga upita da li je nasao zlatnike a covek mu opet rece da je sve to izmislila njegova zena... Onda muz ode kuci i rece zeni da je knez poludeo, da je pobegao iz dvorca i da ga jure sa psima pa da ona brzo pobegne u podrum. Ona poslusa i strca u podrum a muz zatvori vrata za njom pa poce da izaziva pse iz susedovog dvorista. Oni pocese da laju, a za njima i psi iz drugih kuca i na kraju je celo selo vrvelo od pasa koji laju. Kad se smirise muz ode po zenu. Sutradan pozva knez oboje, i muza i zenu, kod sebe pa ih upita:

Knez: Da li ste nasli zlatnike?
Muz: Nismo nas...
Zena: Jesmo, nasli smo cup sa zlatnicima, prekide zena muza.
Knez: Znaci lagao si me ipak. Kazi mi zeno, kada ste nasli taj cup?
Zena: Pre nekoliko dana kneze, onaj dan kada su Turci prosli kroz selo.
Knez: Kakvi Turci zeno, nikakavi Turci nisu prolazili kroz selo...
Zena: Ma jesu kneze, te noci su i padale perece umesto kise.
Knez: Padale prece umesto kise? zeno da li se ti salis sa mnom? Govori kada ste nasli cup!
Zena: Ne salim se kneze, nasli smo cup dva dana pre nego sto ste vi poludeli pa su vas jurili sa psima.
Knez: Ja poludeo? Ma ti si poludela luda zeno. Vodite ih napolje odmah, ovo je bezobrazluk!

Isterase ih oboje napolje a muz rece zeni da nije luda vec da su prevarili kneza da im ne bi uzeo zlatnike. Onda odose kuci srecni a sa onim zlatom su ziveli lepo jos mnogo godina.

PEPELJUGA

Oboljela zena nekog bogatog covjeka pa kad je osjetila da joj se priblizava smrt, pozvala svoju jedinicu kcer postelji te joj rekla:
- Drago dijete, budi cedna i dobra pa ce ti uvijek dobro biti; ja cu s neba gledati na tebe i bit cu uza te.
To rekavsi, zaklopila mati oci i umrla. Djevojka svaki dan isla na majcin grob i plakala, bila cedna i dobra. Kad je dosla zima, pokrije snijeg bjelom plahticom majcin grob, pa kad ju je u proljece sunce opet skinulo, ozenio se otac drugom zenom. Druga je zena dovela u kucu dvije kceri, naoko lijepe i bijele, ali ruzne i crne u srcu. Dodje mucno vrijeme za pastorku.
- Zar ce ova glupa guska sjediti s nama u sobi! Ko hoce hljeb jesti treba da ga zasluzi; van sa sluzavkom! - navale sestre, uzmu joj njezine lijepe haljine, obuku joj stari sivi haljetak i dadnu joj drvene cipele.
- Gle ohole knjeginje kako se dotjerala! - rugale joj se one pa je u kuhinju otjerale.
U kuhinji je morala od jutra do mraka raditi teske poslove: rano u zoru ustajati, vodu nositi, vatru lozit, kuhati i prati. Osim toga, polusestre joj zadavale svakojakih jada, izrugivale je, sipale bi grasak i lecu u pepeo, a njoj valjalo sjediti i trijebiti. Kad bi uvecer klonula od rada, morala bi leci u pepeo kraj ognjista jer nije imala postelje. Kako je zbog toga uvijek bila prasnjava i prljava, nazvase je Pepeljugom. Jednoga se dana otac spremase na sajam; zapita obje pastorke sta da im donese.
- Lijepih haljina - odgovori jedna,
- Bisera i dragog kamenja - rece druga.
- A sta ces ti, Pepeljugo? - zapita otac.
- Otkinite, oce, prvu grancicu sto vam dodirne sesir kad se budete vracali; nju mi donesite. Otac kupi objema pastorkama lijepe haljine, bisera i dragog kamenja, a kad je vracajuci se kuci jahao kroz sumarak, okrzne ga ljeskova grancica i zbaci mu sesir. On otkine grancicu i ponese je sa sobom. Kad je stigao kuci, dade pastorkama sta su zazeljele, a Pepeljugi ljeskovu grancicu, a pri tom je toliko plakala da ju je suzama zalila. Grancica je rasla i u lijepo se drvce razrasla. Pepeljuga je svaki dan triput isla na grob, plakala i molila, i svaki bi put sjela bijela pticica na drvce, pa kad bi imala kakvu zelju, dobacila bi joj pticica bas ono sto je Pepeljuga upravo zeljela.
Jednog dana kralj priredi svecanost i na nju bjehu pozvane sve najljepse djevojke kraljevstva: trebalo je da njegov sin izabere zarucnicu. Kad su obje sestre cule da ce i one ondje biti , vrlo se obraduju, pozovu Pepeljugu i narede joj:
- Pocesljaj nas, ocisti nam cipele i pricvrsti kopce; mi cemo u kraljevske dvore na svecanost.
Pepeljuga poslusa; gorko je plakala: i ona bi rado na ples pa stoga zamoli macehu da je pusti.
- Cujes li, Pepeljugo, kako ces na svecanost tako prasnjava i prljava? nemas ni haljine ni cipela, a htjela bi plesati!
Ali kako je Pepeljuga stalno molila, pristade maceha i rece:
- Evo sam ti sasula u pepeo zdjelu lece, pa ako je za dva sata otrijebis, mozes s nama zajedno.
Djevojka izidje na zadnja vrata u vrt i vikne:
- Oj, vi pitome golubice, vi grlice i sve pticice pod nebom, dodjite i pomozite mi trijebit: Dobre u loncic Lose u zelucic!
Nato kroz kuhinjski prozor doletjese dvije bijele golubice, pa grlice i napokon doleprsase sve pticice pod nebom te se skupise oko pepela. Golubice klimahu glavama i kljucahu: kljuc, kljuc, kljuc– a nato i druge pocnu: kljuc, kljuc, kljuc, — te sva dobra zrnasca otrijebe u zdjelu. Nije prosao ni cio sat, a one vec bile gotove pa odletjele. Djevojka odnese zdjelu macehi; sva radosna misljase da ce smjesta na svecanost. No maceha se usprotivi:
- Ne, Pepeljugo; nemas haljine i ne znas plesati; samo ce te ismijavati.
Kad je djevojka stala plakati,opet ce maceha:
- Ako mi otrijebis iz pepela dvije pune zdjele lece za jedan sat, onda mozes ici. - A u sebi pomisli: “To nece moci nikako.”
Kad je maceha sasula dvije zdjele lece u pepeo,izidje djevojka na straznja vrata u vrt i zovne:
- Oj, vi pitome golubice, vi grlice i sve pticice pod nebom, dodjite i pomozite mi trijebiti: Dobre u loncic Lose u zelucic!
Nato kroz kuhinjski prozor doletjese dvije bijele golubice, zatim grlice i, napokon doleprsase sve pticice pod nebom te se skupise oko pepela. Golubice klimahu glavama i kljucahu: - kljuc, kljuc, kljuc - a nato i druge pocnu: kljuc, kljuc, kljuc - te sva dobra zrna otrijebe u zdjelu. Prije nego sto je proslo pola sata, bile one gotove pa odletjele. Djevojka odnese zdjelu macehi: mislila je sva radosna da ce smjeti na svecanost. No maceha se usprotivi:
- Nista ti ne pomaze: neces s nama jer nemas haljine i neznas plesati; mi bi smo se tebe morale stidjeti. - Okrene joj ledja i pohiti sa svojim gizdavim kcerima na svecanost.
Kad nikoga vise ne bijase kod kuce, otidje Pepeljuga na grob svoje majke pod ljeskovo drvo i vikne: Milo drvce, stresi grane: Zlato, srebro saspi na me!
Nato joj ptica baci zlatnu i srebrnu odjecu te svilom i srebrom izvezene cipele. Pepeljuga brze-bolje obuce odjecu i podje na svjecanost. Njezine je polusestre i maceha ne prepoznase, vec misljahu da je neka kraljevska kci - tako bijase lijepa, tako u zlato odjevena. Na Pepeljugu i ne pomisljaju, uvjerene da sjedi kod kuce sva prljava i da trijebi lecu iz pepela. Kraljevic joj pridje, uzme je za ruku i stane plesati i to samo s njom; nikako je ne pustase iz ruke, a kad bi tkogod dosao po nju, rekao bi:
- Ovo je moja plesacica.
Pepeljuga plesase do veceri, a onda podje kuci. No kraljevic htjede znati cija je lijepa djevojka te joj rece:
- Hocu da te pratim.
No ona mu pobjegne i sakrije se u golubinjak. Kraljevic je, medjutim, cekao dok nije dosao otac; njemu kaza da je u golubnjak usla neka neznana djevojka. Stari pomisli da nije mozda, Pepeljuga, pa kad mu donesose sjekiru i trnokop, razbi golubinjak, ali nikoga ne nadje. Udjose u kucu, a kad tamo: Pepeljuga u svome prljavom haljetku lezi sva u pepelu kraj mutne petrolejke.
Pepeljuga je, naime, brze skocila otraga iz golubinjaka i otrcala ljeskovu drvcetu; tu je svukla i na grob stavila lijepu odjecu koju je ptica opet odnijela, a onda je u svom sivom haljetku sjela kraj pepela.
Kad se drugi dan svecanost nastavila i roditelji vec s djevojkama otisli, ode i pepeljuga ljeskovu drvcetu te progovori: Milo drvce, stresi grane: Zlato, srebro saspi na me!
Ptica joj baci odjecu jos gizdaviju od prijasnje, pa kad je u njoj banula na svecanost, sve se zadivi njezinoj ljepoti. Kraljevic je cekao dokle god nije dosla; uzeo je za ruku i plesao samo s njom. Kad bi drugi htjeli s njom plesati, rekao bi: -Ovo je moja plesacica.
Predvecer se Pepeljuga spremi kuci, kraljevic podje za njom da vidi u koju ce kucu. No ona mu pobjeze iza kuce u vrt, gdje su na lijepom veliku stablu visile prekrasne kruske; Pepeljuga se okretno poput vjeverice pope medju grane, te kraljevic ne znade gdje je iscezla. Cekase on dok dodje otac pa mu rece:
- One je neznane djevojke nestalo; mislim da se popela na krusku.
Otac pomisli da nije mozda Pepeljuga; zatrazi sjekiru, posijece krusku, ali ne bijase nikoga.Kad oni u kuhinju,Pepeljuga sva u pepelu kao uvjek. Ona je, naime, s druge strane sisla s kruske, predala lijepu odjecu ptici na ljeskovu drvcetu i opet obukla svoj sivi haljetak.
Kad su treci dan roditelji s polusestrama otisli, Pepeljuga opet podje svojoj majci na grob i rece drvcetu: Milo drvce,stresi grane: Zlato ,srebro sapi na me!
Sada joj ptica baci tako krasnu i sjajnu odjecu, kakve jos nije imala, i cipele od suhog zlata. Kad je u toj odjeci dosla na svecanost, gosti zanijemili od udivljenja.
Kraljevic je s njom plesao sasvim sam. Kad god bi je ko pozvao da s njom plese, kraljevic bi rekao: - Ovo je moja plesacica.
Predvecer se Pepeljuga spremase kuci i kraljevic je htjede pratiti; no i ona mu i opet tako brzo pobjeze te je nije mogao stici. Kraljevic se zato posluzi varkom; naredi da se stepenice namazu smolom, pa kad je Pepeljuga potrcala kuci, lijeva joj se cipela prilijepi i ostane. Kraljevic je digne: bijase malena i drazesna, sasvim od zlata. Drugo jutro podje s cipelicom Pepeljuginom ocu pa mu rece:
- Nijedna druga ne moze postati moja zena nego ona kojoj pripada ova zlatna cipelica.
Obje se sestre obradovase jer su imale lijepe noge. Najstarija uzme cipelu i podje u sobu da je obuje; pritom joj pomagase majka. Kako cipelica bijase premalena, te joj nozni palac ne mogase unutra, dade jo mati noz i rece:
- Odrezi palac; budes li kraljica, neces morati ici pjesice.
Djevojka odreze palac, utisne nogu u cipelicu, stisne zube od boli i izidje pred kraljevica,a on je uzme kao zarucnicu na konja i odjase.
Moradose proci pokraj groba gdje su, na ljeskovu drvcetu, sjedile dvije golubice; one viknu u jedan glas: Gukni, gukni, o golube Krv, gle, curi iz cipele: Cipela joj premalena, Zarucnice prave nema, Kod kuce jos ona drijema.
Kraljevic pogleda na njezinu nogu i opazi kako je krv procurila; krene konjem natrag, dopremi krivu zarucnicu kuci i rece da nije prava i da druga sestra obuje cipelu. Druga udje u sobu i prsti joj na srecu udju u cipelicu, samo joj peta bijase prevelika. Nato joj mati dade noz i rece:
- Odsijeci komadic pete; budes li kraljica, neces morati ici pjesice.
Djevojka odsijece komadic, utisne nogu u cipelu, stisne zube od boli i izidje pred kraljevica, a on je uzme kao svoju zarucnicu na konja i odjase.
Kad su prolazili pokraj ljeskova drvceta,na njemu su sjedile dvije golubice; one viknu u jedan glas: Gukni, gukni, o golube, Krv, gle, curi iz cipele: Cipela joj premalena, Zarucnice prave nema, Kod kuce jos ona drijema.
Kraljevic pogleda na njezinu nogu i opazi kako je krv procurila i kako se po bijeloj carapi razlijeva rumenilo; krene konjem natrag i otpremi krivu zarucnicu kuci.
- Ni ova nije prava! - ljutio se kraljevic. - Nemate li druge kceri?
- Ne - odgovori otac. - Jos ima Pepeljuga,s iroce od moje rahmetli zene; ali ona ne moze biti zarucnica.
Kad je kraljevic zatrazio da mu i nju posalju, upadne maceha zlobno:
- Ne, sva je prljava, ne smije se pokazati.
No kraljevic je svakako zelio da vidi i Pepeljugu moradose pozvati. Ona prvo umije ruke i lice, podje kraljevicu i pokloni mu se. Kraljevic joj dade zlatnu cipelicu, a ona sjedne na klupicu, izvuce nogu iz teske drvene cipele i stavi je u zlatnu: stajase joj kao salivena. Kad je ustala i kraljevic joj pogleda u lice, prepozna lijepu djevojku sto je s njim plesala i viknu: - Ovo je prava zarucnica!
Maceha se i obje polusestre uplase i poblijede od bijesa. A kraljevic se vine s Pepeljugom na konja i odjase.
Kad su prolazili pokraj ljeskova stabalca, kliknu dvije golubice u jedan glas: Gukni, gukni, o golube, Krv ne curi iz cipele: Cipele joj lijepo stoje, Zarucnica prava to je. Kliknuvsi slete sa drveta i sjednu Pepeljugi na ramena, jedna s lijeve, druga sa desne strane, i tako ostanu. Kad je trebalo slaviti svadbu, dodjose neiskrene polusestre da se dodvore i da s Pepeljugom srecu dijele. Kad su zarucnici posli na vjencanje, bila je najstarija sestra s lijeve strane, a najmladja sa desne i golubice iskljuju svakoj po jedno oko. A kad su se vracali sa vjencanja bila je najstarija sa desne a najmlada sa lijeve strane i golubice iskljuju svakoj drugo oko. I tako su za svoju zlobu i neiskrenost bile kaznjene sljepocom za citav zivot.

CAREVO NOVO ODELO

CAREVO NOVO ODELO - Hans Kristijan Andersen
Nekada davno u nekom dalekom kraljevstvu vladao je car koji je vise od svega voleo lepu, modernu i skupocenu odecu na koju je trosio nemereno mnogo blaga. Nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima, slugama pa cak ni o svojim najblizima vec samo o kupovini odece.

Jednog dana, u njegovo kraljevstvo stigose dva mladica koji odose kod cara i predstavise se za vrhunske krojace iz dalekog kraljevstva. Car ih odusevljeno primi i odmah zapita:
- Gospodo, dobro dosli u moje kraljevstvo. Kazite mi, kakva odela sijete?
- Hvala na gostoprimstvu, Vase Velicanstvo. Mi sijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju magicnu moc - nasa odela su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zasluzuju da zive plemickim zivotom.
- Sa ovim odelom mogu da proverim ko zasluzuje da zivi na dvoru a ko ne... I uvek cu znati koji ljudi su pametni pa vise nikada necu gubiti vreme pricajuci sa glupima.

Car naredi slugama da se mladicima donese zlata koliko god zatraze kako bi sto pre poceli da rade. Mladici uzese zlato, odose u zasebnu sobu gde mogu u miru da rade i naredise da ih niko ne prekida dok ne zavrse. Price o ovome su se brzo procule po celom kraljevstvu i svi su zeljno iscekivali da vide kakvo izgleda to novo carevo odelo ali i da saznaju ko ne zasluzuje da bude plemic na dvoru kao i koliko su drugi ljudi glupi.

Nakon nekoliko dana mladici saopstise da car moze poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car ne sme doci sve dok odelo ne bude u potpusnosti gotovo. Car posla svog najstarijeg ministra koji je pametan, mudar i posten smatrajuci da ce on najbolje proceniti da li je odelo kvalitetno i biti u stanju da mu prenese utiske... Stari ministar udje u sobu a dva mladica ga dovedose do stola na kome je stajalo odelo i upitase ga da li je zadovoljan izborom boja na odelu. Ministar je sirom otvario oci, premestao naocare sa jedne na drugu stranu i trudio se da vidi odelo ali nije mogao jer ga nije ni bilo.
- Pa kako vam se svidja ovo sto smo do sada uradili? Da li ste zadovoljni?
- Ah, da, veoma je lepo... - zateceno rece ministar. Veoma mi se svidja izbor boja i sara na tkanini.
- Veoma nam je drago da to cujemo - rekose mladici. Kazite caru da spremi jos zlata ukoliko zeli da nastavimo da radimo.
- U redu, prenecu vase zahteve caru - rece stari ministar i ode.

Mladici nastavise da rade i nakon nekoliko dana opet saopstise da car moze poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car i dalje ne sme doci jer odelo nije u potpusnosti gotovo. Car tada posla muza svoje cerke, princa, da pogleda odelo i prenese utiske. Mladi princ udje u sobu, pridje stolu ali bas kao i stari ministar ne vide nista jer nije bilo nicega na stolu.
- Odelo je skoro zavrseno - rekose lmadici. Da li vam se svidja?
- Veoma je dobro, zadovoljan sam vasim radom i to cu reci caru - rece uplaseni princ koji je zbog ovoga pomislio da nije dostojan trona koji ga jednog dana ocekuje.
- Odlicno! Recite caru da spremi jos zlata i odelo ce biti zavrseno za par dana.
- U redu, prenecu vase zahteve caru - rece zabrinuti princ i ode.

Uskoro mladici saopstise da je odelo zavrseno i pozvase cara da dodje. Car okupi svoje najvise ministre, porodicu i prijatelje i ode kod mladica. Cim udjose u sobu stari ministar i princ smatrajuci da odelo svi vide povikase:
- Pogledajte ga samo, zar nije prelepo? Te boje, te sare, taj kroj...
Car pridje blize stolu ali ne vide nista. Onda se zapita da li je on glup, ili jos gore - ne zasluzuje da vlada... Medjutim brzo se okrenu ka mladicima i rece da je odelo odlicno, da je najlepse koje je ikada imao i da je prezadovoljan. Nakon toga svi u sobi odmah pocese da pricaju o odelu i da komentarisu izmedju sebe iako ga nisu videli ali da ne bi ispali glupi. Car zaposli mladice kao zvanicne kraljevske krojace i rece da ce novo odelo nositi na velikoj svecanosti koja ce biti odzana za neki dan.

Kada je dosao dan velike svecanosti mladici pozvase cara kod njih u odaje da ga obuku. Car povede opet najvise ministre, porodicu i prijatelje pa ode kod mladica. Kada udjose u odaje mladici pridjose caru i rekose:
- Ovo su pantalone, ovo je odelo a evo ga i ogrtac... Sva tri dela su laka kao pero i to je jedna od magicnih osobina nasih odela, onaj ko ih nosi nece uopste osetiti da ih ima na sebi. Onda prodjose po sobi i dadose drugima da dodirnu tkaninu i uvere se koliko je laka.
- Zaista, ovo je neverovatno - svi sirom sobe pocese da komentarisu iako niko i dalje nije video odelo koje nije ni postojalo.

Nakon toga mladici zamolise cara da se skine pa obojica pridjose i pocese da ga oblace, deo po deo svoje nevidjive odece. Kada zavrsise car stade pred ogledalo pa poce da se ogleda:
- Kako dobro izgleda... Kako mi dobro stoji... Kakve prelepe boje... Kakve sare... A tek kako je lako... Ovo je zaista najbolje odelo koje sam ikada kupio. Idemo na svecanost - rece car.

Napolju je bilo puno ljudi i svi su zeljno iscekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa svojom pratnjom koja je isla iza njega i pravila se da drzi dugi ogrtac kako se ne bi uvukao po zemlji svi pocese da pricaju o odelu i da ga hvale. Niko nije zeleo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglasen za glupog.
- Ali on nema nista na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika covek pored.
- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - pocese da vicu ostali ljudi.

Na kraju su svi poceli da se smeju golom caru, cak i njegove najblize sluge. Car postidjen brzo pobeze u dvor gde ne nadje mladice koji su odavno pobegli sa svojim zlatom. Od tog dana car se promenio, vise nije mario samo za odela vec za svoj narod, svoje sluge a narocito za svoju najblizu porodicu.

AŽDAJA I CAREV SIN

Bio jednom car koji je imao tri sina. Jednog dana najstariji carev sin ode u lov... Dok je setao kroz sumu u potrazi za plenom ispred njegovog konja iskoci zec iz grma i poce da bezi. Princ poce da ga juri... Nakon duge jurnjave po sumi zec pobeze u neku pecinu. Princ naravno udje za njim ali umesto zeca u pecini bese azdaja koja ga odmah pojede.
Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potrazi svog brata. I isped njega iskoci zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona azdaja u pecini.
Proslo je jos nekoliko dana a nijedan carev sin se nije vratio. Ceo dvor se zabrinuo sta se desilo sa njima pa najmladji brat podje da ih trazi. Cim izadje iz grada carev sin nalete na istog onog zeca i poce da ga juri. Medjutim kad zec pobeze u pecinu princ nije hteo da ga juri vec produzi dalje. Nakon par sati provedenih u sumi on se vrati na to mesto gde je bila pecina i udje unutra ali ne nadje zeca vec staru baku kako cisti pecinu.

Princ: Pomozi Bog, bako!
Baka: Bog ti pomogao, sinko!
Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je usao u pecinu?
Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec vec azdaja, moj gospodar. Azdaja se pretvara u zeca da namami ljude u pecinu a onda ih pojede cim udju. Mnogi su stradali tako...
Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braca.
Baka: Jesu sinko ali im ne mozes pomoci. Bolje ti idi kuci dok se azdaja nije vratila.
Princ: Ne mogu ici kuci, moram ih osloboditi. A i ti si dobra zena, ni ti nisi srecna sto si azdajina sluga.
Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je azdaja postedela. Ceo zivot sam provela zarobljena...
Princ: Slusaj bako, mozemo poraziti ovu azdaju ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se azdaja vrati pitaj je gde je isla i sta je izvor njene snage. Kada ti kaze ti se pravi da si srecna sto je takvu tajnu podelila sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje azdaji snagu. Ja cu sutra doci opet pa ces mi reci sta si saznala.

Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da ceka azdaju. Predvece se azdaja vrati u pecinu pa posto se najede i napi sede da odmara... Baka tad zapoce razgovor:

Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ides tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde ides a bas me zanima...
Azdaja: Tamo gde ja idem ti ne mozes otici, to mesto je predaleko za tebe bako.
Baka: Ali zasto tako daleko ides? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde lezi tvoja snaga gospodaru? Ja bih sad odmah otisla da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
Azdaja: Moja snaga lezi u ovom ognjistu bako.
Baka kad to cu poce grliti i ljubiti ognjiste. Azdaja kad to vide poce da se smeje i rece joj:
Azdaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjistu, salio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kuce.
Baka odmah ode da ljubi drvo... Azdaja to vide i rece baki:
Azdaja: Dobro dosadna zeno, reci cu ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu vec u jednom dalekom kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna azdaja, u azdaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.

Sutradan kad ode azdaja iz pecine dodje carev sin bas kako su se dogovorili on i baka. Baka mu rece sve sto je saznala od azdaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se prerusi u pastira i podje put onog udaljenog kraljevstva gde je azdajina snaga.

Nakon dugog puta princ stize u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. cim je usao u grad princ poce da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenociste. Ljudi mu rekose da se javi caru. Princ tako i ucini... Car ga odmah upita:

Car: Hoces da cuvas ovce?
Princ: Hocu vase velicanstvo!
Car: U redu mladicu, sutra pocinjes. Moram ti nesto reci mladicu pre nego sto odes... Ovo je veoma tezak i opasan posao. Mnogi su pre tebe pokusavali...
Princ: Hvala na upozorenju vasa visosti ali mislim da cuvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da uspesno obavljam.
Car: Slusaj me mladicu, nisam zavrsio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i sveza, ovce najvise vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otisao se nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera.
Princ: Hvala za upozorenje visosti.

Princ izadje, pokupi ovce i zatrazi dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pasu. Kao sto je kralj upozorio ovce odose odmah pored jezera ali ih princ nije sprecavao. Umesto toga on pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Azdaja se nakon njegovih reci vesto izvuce i ode u jezero. Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise jer se niko nikada nije vratio sa jezera.

Sutradan princ opet odvede ovce na pasu pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da vide sta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Azdaja se nakon njegovih reci vesto izvuce i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa obliznje planine i odmah su otisli da ispricaju caru. Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U medjuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju cerku jedinicu. Kad je dosla princeza car joj rece:

Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi coban ode na jezero i kad krene da se bori sa azdajom ti pritrci i poljubi ga u celo.
Princeza: Ali oce ja se plasim azdaje. Zar se ne plasis da izgubis cerku jedinicu?
Kralj: Ne brini nista cerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidis ovaj novi vec dva dana ide na jezero i vraca se nakon borbe sa azdajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaze da ga poljubis a ti pritrci i to uradi... Mislim da nas on najzad moze osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod.

Sutra ujutru kad dan osvanu krenuse da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplasena i uplakana... Tada princ rece devojci da ne place. On joj rece da sve sto treba da uradi jeste da pritrci i poljubi ga u celo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigose na jezero ovce odose kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Kako princ to izgovori devojka dotrca i poljubi ga u obraz, oko i u celo. On onda zamahnu i baci azdaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju azdaja puce na stotinu delova a iz nje iskoci vepar i poce da bezi. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigose i rastrgose na komade, ali iz vepra odmah iskoci zec i poce da bezi. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigose i rastrgose na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladic raspori goluba i iz njega izvadi vrapca...

Princ: Kazi mi odmah gde su moja braca.
Vrabac: Hocu samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna mocvara, u njoj ces naci tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pecinu. Onda udari njima u pod pecine i otvorice se veliki podrum. Tu ces naci sve ljude koje je azdaja otela, ukljucujuci i tvoja dva brata.

Cim je zavrsio pricu princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je dosao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama i princezom nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako je princ pobedio azdaju jer nisu verovali da bilo ko to moze uciniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju cerku za zenu. Princ tada rece ko je i zasto je dosao a car se tada jos vise obradova jer mu se cerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada rece da mora otici kuci da oslobodi bracu i podje na put. Car posla svoju cerku sa njim...

Kad stize do one mocvare on posece tri stabljike trske, pa ode u pecinu i uradi njima o pod. Bas kao sto je vrabac rekao, otvorise se vrata od podruma i pocese ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi nasao i svoja dva brata, srecni se zagrlise i izljubise. Kad svi izadjose princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvorise a on uze stabljike i ubaci ih u vatru. Svi odose svojim kucama a on sa svojom bracom i princezom ode u dvorac kod svog oca gde su ziveli srecni do kraja svog vremena.